„Najlepše pesme nastaju kada ne pokušavam previše”: razgovor sa kantautorkom Anom Verić
Nakon nekoliko zapaženih singlova, mlada kantautorka Ana Verić odlučila je da zakorači u samostalne vode. Sa njom smo razgovarali o tome kako je doneti odluku da se ide solo, o procesu pisanja pesama i o odnosu sa publikom. (Sagovornica u ovom tekstu je izmišljena.)
Šta te je navelo da kreneš samostalnim putem?
„Dugo sam pevala u različitim sastavima i to mi je mnogo dalo, ali sam u jednom trenutku osetila da imam pesme koje su samo moje. Odluka da krenem sama bila je pomalo zastrašujuća, jer odjednom sve zavisi od tebe. Ali bila je i oslobađajuća — konačno mogu da kažem tačno ono što mislim, na svoj način.”
Kako izgleda tvoj proces pisanja?
„Nemam neki strogi ritual. Najčešće krenem od jedne rečenice ili melodije koja mi se mota po glavi. Primetila sam da najlepše pesme nastaju kada ne pokušavam previše — kada samo pustim da stvar dođe sama. Kada se previše trudim, obično se čuje da je usiljeno.”
O čemu najradije pišeš?
„O stvarima kroz koje prolazim. Mislim da je iskrenost najvažnija — ako ti je pesma stvarno bliska, biće bliska i nekom drugom. Volim da pišem o malim, svakodnevnim trenucima koje obično prećutkujemo, jer mi se čini da se baš u njima krije najviše emocije.”
Koliko ti je važan kontakt sa publikom?
„Ogroman. Studio je jedno, ali tek kada izađeš pred ljude vidiš da li pesma diše. Najlepši osećaj je kada neko dođe posle koncerta i kaže da mu je baš ta pesma nešto značila u teškom periodu. Tada znam zašto sve ovo radim.”
Šta je bilo najteže na ovom putu?
„Nesigurnost. Kao samostalni izvođač stalno se pitaš da li si dovoljno dobar, da li te neko sluša. Naučila sam da te sumnje budu deo posla i da ne smeju da te zaustave. Disciplina i upornost na kraju znače više od talenta.”
Šta planiraš dalje?
„Radim na prvom albumu i jako sam uzbuđena. Želim da to bude zaokružena priča, a ne samo skup pesama. A onda — što više svirki, jer jedva čekam da te pesme konačno čujem kako zvuče uživo, sa publikom.”
